Ilija Bašičević Bosilj (Šid, 1895 - Šid, 1972)

 

Promišljati Iliju, znači ponovo se susresti se sa čitavom jednom epohom, posebnim vremenom prvih decenja posleratnih prestrojavanja, velikih društvenih i političkih previranja i polemičkih kulturnih dešavanja. Kao i u svakom prelomnom dobu, vladali su oštri sudari starog i novog, i vodila se prava borba za moderan svet i kulturu. Nastaju nove teze o sintezi umetnosti, o povezivanju disciplina arihitekture i dizajna, arhitekture i slikarstva, skulpture i tapiserije... Iako bi sa današnjih pozicija mogli kritički da procenjujemo pojedina ostvaranja, svakako nemožemo zanemariti značajan napredak pojedinih umetničkih grana. Poznat je veliki uspon i razvoj tapiserije unutar drugih umetničkih kretanja.
Zato, nije iznenađenje ni Ilijina tapiserija, koje je radio pored crteža, slika, ikona, zidnih, predmetnih i keramičkih oslikavanja. U tom napetom i kretaivnom vremenu, pedantne cenzure i slobode umetnosti, bilo je sve moguće.
U ovom vremenu srećemo se i sa fenomenom Mangelos, sa Dimitrijem Mićom Bašićevićem, sa njegovim profesionalnim, umetničkim i teoretskim radom , i svakako, sa neprevaziđenim, kontraverznim i najčudesnijim pisanjem i raspravama o epohi, društvu, politici, nauci, moralu, kulturi, umetnosti, filozofiji... i o Iliji.
"Mašta, daleko od toga da je lažna i obmanjujuća, upravo je najistinitija sposobnost koju ljudski um poseduje"... Zaratrustra
U Mangelosovim teklstovima o Ilijinom stvaralaštvu u nacrtu za antimonografiju "Moj otac Ilija" provlače se dva bitna stava/metafore: istina i mašta. U slučaju jednog i drugog autora moglo bi se reći da su njihovi opusi bili zasnovani na pitanjima istine kao saznanja i mašte kao kreativnog prelaska iz invizibilnog u realni svet, na dilemi shvatanja umetnosti koja "nevidljivo čini vidljivim" kako bi rekao Pol Kle, ili umetnosti ironije ironije prema Mangelosu. U oba slučaja radi se o različitim modusima izražavanja primarnog i arhitipskog, kao genetskih/civilizacijskih kodova.
Ilijina ličnost i njegova provokativna delatnost umetnika ulaze u širi fokus interesovanja sredinom pedesetih godina i ostaju aktuelni sve do danas. Za Mangelosa taj "sedamdesetogodišnjak je radio sa žarom sačuvanim iz mladosti kao mladi Ilija sa motkom kosom sekirom i kao zreli sagovornik i sedamdesetogodišnjak je radio danju i po noći agresivan je bio noću do zore a danju do mraka to beše njegovo vreme"...
Trasformacija Ilijinog života je za sve, pa i za najužu porodicu i sinove, bila "vrhunac ironije". Zašto ironije? Stvarao je umetnost! A ona ga je ispunjavala radom i srećom. "Ironija ironije".
Potkraj života, svo iskustvo karakterno čvrstog i neobičnog čoveka preneto je u umetnost. Ono je proizašlo iz decenija teškog života, prve polovine dvadesetog veka, kada je sve bilo na granici opstanka, na graničnoj zemlji, sremskom bedemu Vojne krajine, između srednje Evrope i Balkana, na teritoriji mnogih naroda i narodnost, jezika, religija i kultura, uvek na istom mestu, u Šidu, u istoj ulici koja je po Vuku Karadžiću dobila ime, a narodski se zvala Džigura.
Šta je sve tu Ilija sa svojom porodicom pregrmeo, proživeo i preživeo, ali svo to vreme nije moglo da obuzda njegovu svojeglavu narav, njegov rad, moral, autoritet oca i čudesnog pipovedača/vizionara slika i priča iz prošlosti i budućnosti o biblijskim i epskim predanjima, narodnim običajima, verovanjima i mitovima, o duhovitim i nenadmašnim džigurašima, o astronautima i prelepim divama.
Počeo je da slika skoro slučajno i nespretno, prvo slavsku ikonu Kuzme i Damjana, pa zatim su nastali mnogi ciklusi i teme fantasticne imaginacije od 1956/57 do 1972. U tom periodu nastale su poznate tematske celine, ko što su motivi iz Biblije, Epska i Narodna predanja, Ilijada, Apokalipsa, Leteći, Ptice i Životinje. Neki motivi, scene, portreti i likovi često su ponavlanji: Pomračenje, Nojeva lađa, Leteći, Paun, Petao, Psoglavi, Morski konjic, Vilin konjic, Ključevi, Apokolipsa, Ilijada...
Ilija je slikao na svemu do čega bi stigao: na staklu, kartonima, papiru, platnu, daskama, zidovima, po knjigama, nameštaju, pampurima, bocama, predmetima... Slikao je sa neopisivom maštom dvoglave i dvolične predstave ljudi, životinja, ptica, prizore zamkova, prirode, reke, stabla i raznuh predmeta... sve uvek plošno, bez stroge kompozicije, toplim i bogatim koloritom, sa lakim nanosima boje, slagajući je kako do koje dođe, mimo svake logike i pravila, ali savršenog sklada i eksperesije.
Njegov najčudesniji svet je svet Ilijade, ni na nebu ni na zemlji, lebdećih ljudi, životinja, buba, riba, zmija, aždaja... u obilju simboličkih znakova i naracije prepoznatljivog, stvarnog i nestvarnog. Ilinije vizije su kosmogonijske, borbe dobra i zla, života i smrti, čoveka i sila moći. Dvoličja izražavaju dvostruku prirodu sveta i bića, unutrašnju i spoljašnju, svesnu i nesvesnu, pitomu i agresivnu. Najčešći simbol koji se javla na slikama je metafora ključa - tajne. Istina i tajna su jedno.
"Tako je istina sudbine bila ta koja ga je prislila da potraži novu istinu u nevidljivom u metafori"...
Kako je sve to nastalo... U posleratnim rascepima između grada i sela, konzervativnog i naprednpog, politike i kulture, umetnosti i ne-umetnosti...
Pod starost Ilija kreće svojim putem slikanja... a Mangelos zasniva svoja stanovišta na sumnji u funkcionalnost umetnosti... Stalna konfliktnost sa vrednovanjima i vrednostima umetnosti usmeravala je njegove poglede i kritičke stavove prema studijama početaka primitivnog i primarnog. Ilija i Mangelos su spoj dva profila jednog paradoksa: autohtonog/naivnog čoveka i filozofskog/ne-umetničkog stvaraoca.
I mada je Ilija pedesetih i šesdesetih godina plasiran u okvirima Jugoslovenske naive, u interepretativnim stilu Mangelosa da umetnost nije naiva, pa i kod drugih kritičara, on dobija posebnu individualanu poziciju u savremenoj umetnosti: "Ilija je svoj svet načinio kao neku novu konstrukciju nakon neke destrukcije nakon predhodne destrukcije koja se ali ne vidi. Nazvali to konstrukcijom ili rekonstrukcijom taj svet je - po svemu sudeći - originalan..."
Svedoci smo da se bajke i priče stalno vraćaju, i kao što raste slava Tolkinovoj trilogiji "Gosopodar prstenova" o umetnosti nevidljivosti Malih ljudi, nastaloj u istom periodu kada su nastali i svetovi Ilijinog carstva slika, tako će i predstave letećih ljudi, čudesnih zveri i ptica, Ilijade i Cigure... ostati zauvek kao metafore sveta istine i mašte.